Završni sloj

Pod završnim slojem smatra se lakiranje ikone. Lakiranje se vrši radi očuvanja ikone od spoljnih uticaja, ili lakših fizičkih oštećenja. Od lakova se najčešće koristi damar-lak, koji je zapravo rastvorena prirodna smola u terpentinu. Uz to koriste se i lakovi na bazi akrila a mogu biti u spreju i tečni. Poželjno je da lak bude topao kada se nanosi da ne bi došlo do blagog zamućenja. U zavisnosti od sjaja postoje tri vrste, mat, polusjajni i sjajni. Lak treba naneti u nekoliko tankih slojeva, ali pošto se ikona dobro osušila.

Posle dužeg vremena moguće je ukloniti lak sa površine a da boja bude dobro očuvana, što se i radi kod restauracije.lak

Natpis

Napisano ime na ikoni povezuje ikonu sa njenim uzorom, osvećuje je imenom Božjim, i pomaže posmatraču da razume o kojem svetom je reč i da ne dođe do mešanja likova na ikonama. U Vizantiji ikona naslikana po svim kanonima ikonopisa a bez natpisa nije smatrana  svetom ikonom.

Slova se ispisuju crvenom bojom na zlatnoj pozadini, dok je u freskopisu na plavoj pozadini natpis bele boje.Presveta-Bogorodica

Detalji

Na kraju treba pregledati svaki detalj, obratiti pažnju na njih i popraviti šta je potrebno. Obično treba popraviti ivice koje treba da pređu granicu sa pozlatom, da ne bi ostala praznina jer bi to pokvarilo čitav utisak za šta smo vredno radili.

Oreol  treba iscrtati crvenom bojom, rajsfederom, ili šestarom sa uglavljenom četkicom, ali prethodno precizno odrediti centar.

Kod oreola postoji i tehnika punktiranja, koja je bila prisutna u Grčkom (Kritskom) ikonopisu, ali ga neki ikonopisci i danas koriste. Koristi se klin sa zatupljenim vrhom i njime se utiskuju (ukucavaju) rupe po ivici oreola.

Ivice ikone obično se boje u crvenu boju nekih dva tri milimetra od same ivice daske, ali postoji i veliki broj ikona koje nemaju okvir.

Sveta-Petka

 

Simbolika ikone

Ikona je puna simbola koji na vizuelni način predstavljaju učenje crkve.


Odežda 
Isusa Hrista koja je crveno plave boje označava bogočovečansku prirodu Hristovu. Crvena boja označava božansko poreklo, dok je plava simbol ljudske prirode.

Zlato kao simbol na ikoni je upečatljivo. Pograšno je mišljenje da se ikone pozlaćuju radi luksuza. Zlato je jedan od najvažnijih simbola i simboliše istinu. Istina se ne menja, uvek je ista u svim životnim okolnostima i svim uslovima poput zlata koje ne menja svoja svojstva ni svoj izgled bilo da je u vatri ili vodi.

Svetlost u ikoni ima veoma bitan značaj. Svetlost kojom sijaju lica i telo svetitelja nije ovozemaljska već “Božanska svetlost.” Tu svetlost opisuje i sveto pismo u opisu preobraženja na gori Tavor. Pošto ova svetlost nije prirodna, ne baca senku, onda se senka i ne slika, a sami postupak nanošenja boja ide o tamnijih tonova ka svetlijim odnosno iz tame u svetlost.

Obrnutu perspektivu su u oci ikonopisci u ranim vekovima odredili kao jedinu jer ako prikazujete perspektivu realnog slikarstva onda, možete prikazati samo ljudsku prirodu, pitanje je kako prikazati lik Spasitelja, koji je bogočovečanski, kako prikazati dimenziju bogolikosti ljudske i čovekolikosti božje, što je teško postići portretnim slikarstvom. Dve linije se šire u daljini do beskraja, u obrnutoj perspektivi, a dostižu vrhunac u tački u kojoj je posmatrač, i najbolje je u srcu posmatrača.

Ikona

” To što je Bog stvorio čoveka po svom liku i svom podobiju pokazuje da ikonopisanje jeste božanska stvar ” Sveti Teodor Studit

Ikona, na grčkom (slika,obraz), je sveta slika na drvetu, zidu ili platnu sa likom Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice, Anđela, drugih svetitelja ili drugih događaja vezanih za istoriju crkve i svetog pisma. Prisutne su u pravoslavnim crkvama, na ikonostasima, postoljima za ikone, i domovima na zidovima. Ikona je isključivo religioznog značaja i čini sastavni deo savremene evropske i svetske kulture. Ona je vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti (predstavlja nebesko u sferi zemaljskog) i jedno od sredstava za postizanje cilja spasenja. Tako kod ikone razlikujemo dva bitna činioca: prvolik i lik (arhetip i tip). Kao takva, ona je u religioznom smislu sredstvo neposrednijeg stupanja u vezu sa njenim prvolikom.

Za verne ikona ne predstavlja prosto umetničko delo ili nekakvu religijsku sliku. Ona se smatra i nezaobilaznim liturgijskim sasudom koji osveštava čoveka i uvodi ga u neposredni odnos  sa blagodaću i ličnošću koja je na njoj izobražena. Kada se, dakle, nalazimo pred ikonom Hristovom i celivamo je, mi se, poklanjajući se ikoni, poklanjamo Bogočoveku, “ploti” ( ljudskoj prirodi ) Gospodnjoj koja je postala ravnobožna. Jer na ikoni se izobražava jedna ipostas Boga Logosa “ovaploćenog”, Boga Logosa, dakle, Koji beše primio plot. Upravo to otkriva nam i sveti Teodor Studitski, kada kaže: “Svakoga ko se izobražava ne priroda, nego ipostas se izobražava”.