Pribor i materijali

Za ikonopisanje se koriste razne četke, od onih za nanošenje grunda (podloge), pa do onih četkica za slikanje raznih dimenzija, zatim šmirgle za ravnanje podloge, štafelaj, olovka, šestar, pribor za pozlatu, štap, posude za boje, vezivno sredstvo (žumance) itd.

Od materijala potrebni su :

nosioc ikone (daska) koja je najčešće od lipovog drveta ali može biti i od nekog drugog dobro osušenog, sastavljena od više daščica koje su bočno spojenje lepljenjem, a sa zadnje strane su provučeni kušaci koji i maju za zadatak da spreče krivljenje daske usled sušenja. Daščice moraju biti na određen način isečena iz debla.

podloga koja se nanosi na ikonu spravlja se od tri sastojka: zečje tutkalo, bir kreda i cinkvajz.

gaza od pamuka koja se postavlja na dasku neposredno pre nanošenja podloge obično na ikonama većih dimenzija, i ima zadatak da očuva podlogu dugo celovitom, poput armature jer posle dužeg vremena može doći do pucanja grunda i otpadanja delova.

šelak, prirodna smola koja se nanosi na podlogu a pre pozlate i služi kao izolacija jer bi grund u suprotnom upio lepak za pozlatu. Može biti  crveni i beli.

mikstion, lepak za zlato. Može biti akrilni koji se suši jako brzo i već posledvadesetak monuta može se pristupiti pozlaćivanju i uljani sa fabričkom napomenom za vreme sušenja koje može biti 3,6 ili 12 sati.

zlato u tankim listićima veličine 8×8 cm koje može biti sa 22 , 23 ili 24 karata i šlag metal što u stvari predstavljaju bronzani  listići koje liče na zlato i nešto su deblji od pravih zlatnih listića i obično većih dimenzija 16×16 cm.

pigment koji je boja u prahu dobijena mrvljenjem minerala, preradom obojene zemlje … Koriste se od prvih ikonopisaca i ostali su u upotrebi i danas.

lak koji dolazi kao završni sloj i tu imamo raznih, mat, polusjajni i sjajni, a najčešće je u upotrebi damar lak.

Simbolika ikone

Ikona je puna simbola koji na vizuelni način predstavljaju učenje crkve.

Odežda Isusa Hrista koja je crveno plave boje označava bogočovečansku prirodu Hristovu. Crvena boja označava božansko poreklo, dok je plava simbol ljudske prirode.

Zlato kao simbol na ikoni je upečatljivo. Pograšno je mišljenje da se ikone pozlaćuju radi luksuza. Zlato je jedan od najvažnijih simbola i simboliše istinu. Istina se ne menja, uvek je ista u svim životnim okolnostima i svim uslovima poput zlata koje ne menja svoja svojstva ni svoj izgled bilo da je u vatri ili vodi.

Svetlost u ikoni ima veoma bitan značaj. Svetlost kojom sijaju lica i telo svetitelja nije ovozemaljska već “Božanska svetlost.” Tu svetlost opisuje i sveto pismo u opisu preobraženja na gori Tavor. Pošto ova svetlost nije prirodna, ne baca senku, onda se senka i ne slika, a sami postupak nanošenja boja ide o tamnijih tonova ka svetlijim odnosno iz tame u svetlost.

Obrnutu perspektivu su u oci ikonopisci u ranim vekovima odredili kao jedinu jer ako prikazujete perspektivu realnog slikarstva onda, možete prikazati samo ljudsku prirodu, pitanje je kako prikazati lik Spasitelja, koji je bogočovečanski, kako prikazati dimenziju bogolikosti ljudske i čovekolikosti božje, što je teško postići portretnim slikarstvom. Dve linije se šire u daljini do beskraja, u obrnutoj perspektivi, a dostižu vrhunac u tački u kojoj je posmatrač, i najbolje je u srcu posmatrača.

Ikona

” To što je Bog stvorio čoveka po svom liku i svom podobiju pokazuje da ikonopisanje jeste božanska stvar ” Sveti Teodor Studit

Ikona, na grčkom (slika,obraz), je sveta slika na drvetu, zidu ili platnu sa likom Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice, Anđela, drugih svetitelja ili drugih događaja vezanih za istoriju crkve i svetog pisma. Prisutne su u pravoslavnim crkvama, na ikonostasima, postoljima za ikone, i domovima na zidovima. Ikona je isključivo religioznog značaja i čini sastavni deo savremene evropske i svetske kulture. Ona je vizuelno saopštavanje nevidljive božanske stvarnosti (predstavlja nebesko u sferi zemaljskog) i jedno od sredstava za postizanje cilja spasenja. Tako kod ikone razlikujemo dva bitna činioca: prvolik i lik (arhetip i tip). Kao takva, ona je u religioznom smislu sredstvo neposrednijeg stupanja u vezu sa njenim prvolikom.

Za verne ikona ne predstavlja prosto umetničko delo ili nekakvu religijsku sliku. Ona se smatra i nezaobilaznim liturgijskim sasudom koji osveštava čoveka i uvodi ga u neposredni odnos  sa blagodaću i ličnošću koja je na njoj izobražena. Kada se, dakle, nalazimo pred ikonom Hristovom i celivamo je, mi se, poklanjajući se ikoni, poklanjamo Bogočoveku, “ploti” ( ljudskoj prirodi ) Gospodnjoj koja je postala ravnobožna. Jer na ikoni se izobražava jedna ipostas Boga Logosa “ovaploćenog”, Boga Logosa, dakle, Koji beše primio plot. Upravo to otkriva nam i sveti Teodor Studitski, kada kaže: “Svakoga ko se izobražava ne priroda, nego ipostas se izobražava”.