Tradicionalno, već devetnaest godina, Galerija šabačkog Kulturnog centra organizuje izložbu ikona. Ove godine, na konkurs je prispelo 89 ikona od 76 autora. Žiri se odlučio da primi 45 ikona od 40 autora. Izložba će biti otvorena od 8. do 17. maja 2013.
Pod završnim slojem smatra se lakiranje ikone. Lakiranje se vrši radi očuvanja ikone od spoljnih uticaja, ili lakših fizičkih oštećenja. Od lakova se najčešće koristi damar-lak, koji je zapravo rastvorena prirodna smola u terpentinu. Uz to koriste se i lakovi na bazi akrila a mogu biti u spreju i tečni. Poželjno je da lak bude topao kada se nanosi da ne bi došlo do blagog zamućenja. U zavisnosti od sjaja postoje tri vrste, mat, polusjajni i sjajni. Lak treba naneti u nekoliko tankih slojeva, ali pošto se ikona dobro osušila.
Posle dužeg vremena moguće je ukloniti lak sa površine a da boja bude dobro očuvana, što se i radi kod restauracije.
Napisano ime na ikoni povezuje ikonu sa njenim uzorom, osvećuje je imenom Božjim, i pomaže posmatraču da razume o kojem svetom je reč i da ne dođe do mešanja likova na ikonama. U Vizantiji ikona naslikana po svim kanonima ikonopisa a bez natpisa nije smatrana svetom ikonom.
Slova se ispisuju crvenom bojom na zlatnoj pozadini, dok je u freskopisu na plavoj pozadini natpis bele boje.
Na kraju treba pregledati svaki detalj, obratiti pažnju na njih i popraviti šta je potrebno. Obično treba popraviti ivice koje treba da pređu granicu sa pozlatom, da ne bi ostala praznina jer bi to pokvarilo čitav utisak za šta smo vredno radili.
Oreol treba iscrtati crvenom bojom, rajsfederom, ili šestarom sa uglavljenom četkicom, ali prethodno precizno odrediti centar.
Kod oreola postoji i tehnika punktiranja, koja je bila prisutna u Grčkom (Kritskom) ikonopisu, ali ga neki ikonopisci i danas koriste. Koristi se klin sa zatupljenim vrhom i njime se utiskuju (ukucavaju) rupe po ivici oreola.
Ivice ikone obično se boje u crvenu boju nekih dva tri milimetra od same ivice daske, ali postoji i veliki broj ikona koje nemaju okvir.
Pod dolikom podrazumevamo sve osim samog lika svetitelja. Odežda,Jevanđelje,koplje itd. Postupak je isti kao kod lika, prvo se nanose najtamniji tonovi, zatim svetliji do onih najsvetlijih. Prvi slojevi bi trebalo da budu najređi, sa što više vode u rastvoru, a svaki sledeći malo gušći. Naravno ovo je samo sugestija , a sa iskustvom će svako doći do najbolje razmere. Treba imati i u vidu da tempera posle dugog vremena postaje prozirna.
Pošto je nanet crtež pristupa se nanošenju boje.
Lik – Na lik se prvo nanosi proplazma lazurno u tankom sloju koja je nijansi od oker do maslinasto zelene boje. Zatim se istovremeno pojačavaju crte lica tamnijom bojom, i tako u nekoliko slojeva dobijamo lik sa proplazmom i crtama lika. Zatim lagano počinjemo sa sa svetlijim tonovima na mestima gde se oni nalaze čelo, obrazi, brada, i tako u dve do tri nijanse sa svakim narednim slojem na malo manjoj površini preko prethodne. Kada to završimo ostaju “oživci” koji se povlače tanko na najsvetlijim mestima lika, i koji su obično gotovo čisto bele boje i na taj način ikonopišemo svetlost koja isijava iz lika svetitelja.
Oči su nešto što je najbitnije i tu treba posebno biti pažljiv, jer će pogled ostaviti najupečatljiviji utisak kod posmatrača.
Boja koja se koristi u ikonopisu je pigment, tempera u prahu, prirodnog porekla a kao vezivo se koristi žumance jajeta. Jaje se najpre pripremi tako što se pažljivo odvoji žumance o belanca, skine se opna i žumancetu se doda vode u količini samog žumanceta. To se dobro promeša i doda se nekoliko kapi sirćeta, kao konzervansa da malo produži korišćenje veziva što je oko nekih tri četiri dana. Jajčana tempera se koristila još u srednjem veku, i sve ikone su uglavnom ikonopisane tom tehnikom a pošto je žumance veoma postojano te ikone traju i po nekoliko stotina godina. Podsetimo da postoje ikone i iz prvih vekova nove ere. Kod načina samog mešanja boja načini mogu biti različiti u smislu da se voda, smesa žumanceta i vode koju smo napravili i sami pigment mešaju direktno na paleti, ili može da se napravi razređena smesa žumanceta i vode i da se kao takva meša sa pigmentom bez dodatnog dodatka vode. Kada smo to pripremili počinje nanošenje boje.
Kada je podloga spremna za ikonopisanje prvo što ćemo uraditi je crtež. Crtež se najčešće prenosi sa neke stare ikone grafitnom olovkom ili kod veštijih ikonopisaca nacrta po uzoru na neku stariju ikonu. Postoji i praksa da se najbitnije crte lica urežu nekim oštrim predmetom, recimo šilom koje će kasnije biti vidljive kada se crtež prekrije bojom da se isti ne izgubi. Pošto je crtež gotov tamnom bojom treba ponoviti sve linije tankom četkicom.
Pozlata mikstionom je noviji način pozlate ikone baziran na lepljenju zlatnih listića na prethodno pripremljenu podlogu. Podlogu je potrebno, pošto smo je prethodno fino izbrusili i dobili glatku površinu premazati šelakom sa recimo dva tri sloja da ne bi daska upila mikstion (lepak), a zatim se može i blago ponovo uglačati najfinijom šmirglom. Zatim naneti mikstion u tankom sloju, čekati dvadesetak minuta ako je u pitanju akrilni mikstion, a tri, šest ili više sati ako je u pitanju uljani (kako je naznačio proizvođač) i onda krenuti sa lepljenjem zlatnih listića. Ovde treba biti pažljiv, i potrebno je dosta iskustva da bi dobili željeni efekat.
Zlatni listići mogu biti zalepljeni na papir koji je u stvari nosač do onog momenta kada ga zalepimo i jednostavno se lepi kao sličica ali ne treba biti grub i pritiskati listić jer je vrlo tanak, nego fino utapkati vatom i onda odlepiti papir, a mogu biti i slobodni što je malo teža varijanta i ovde nam je potreban odgovarajući pribor za sečenje i prenos listića. Zlato je poželjno lepiti tako da ivica bude u onom delu pregiba između okvira i kovčežića da se tu ne bi pocepao, a svaki sledeći treba da pređe bar tri četiri milimetra preko ivice prethodnog da se ne bi videle ivice.
Ostatak zlata treba skidati sutradan kada se sve dobro osuši, laganim potezima vatom i ostaci koji nisu zalepljeni će otpasti.
Zlato ne treba dirati rukama zato što će sve kasnije ostati vidljivo. Voditi računa i da nam se na zlato ne nalepi prašina ili ne bude previše lepka na nekim mestima jer će na pozlati sve biti vidljivo.
Drugi način je pozlata “bolusom” gde se zlatni listići lepe na vrstu gline crvenkaste ili oker boje koji služi kao lepak i daje zlatnu izuzetno lepu boju. Ovaj način pozlate je teži ali i cenjeniji. Zlato se posle može polirati priborom sličnom kašičici i dobiti visoki sjaj.
Zlato se lepi tako da pređe malo ivicu crteža da bi kasnije bojom prekrili taj deo, i ivice pozlate ostale ispod bojenog sloja. Pozlata se može prelakirati lakom kojim ćemo kasnije prelakirati celu ikonu da bi pozlaćeni deo zaštitili od eventualnih oštećenja, dohvatanjem prstiju ili nekom bojom.
Pošto se ikona sastoji iz više slojeva potrebno je krenuti od prvog, dakle pripreme preparature (đesa ili grunda) koji se nanosi na dasku pošto je na samoj dasci teško slikati. Đeso se priprema iz tri sastojka; zečjeg tutkala, bolonjske krede i cinkvajza (cink oksid).
Rastopiti oko 100 grama zečjeg tutkala u 1 litar tople vode i mešati us stalno zagrevanje dok se tutkalo skroz ne rastopi (bar oko pola sata). Dasku premazati dobijenim rastvorom pošto smo prethodno postavili natopljenu gazu otopinom tutkala na dasku, i sačekati da se osuši. Zatim u otopinu sipati 500 grama bir krede i isto toliko cinkvajza i sve dobro izmešati i paziti da smesa bude stalno topla što će važiti do poslednjeg sloja premaza. Tako pripremljenu smesu nanositi na dasku u slojevima pošto se prethodni osuši i poželjno je da se na svakom sledećem sloju promeni smer nanošenja. Slojeva treba biti od deset do petnaest. Pošto u ovoj razmeri grunda ima puno može se svaki sastojak prepoloviti.
Kada se sve to dobro osuši, sutradan krenuti sa glačanjem površine šmirglom. Krenuti od onih grubljih 200, 250 pa završiti sa finoćom 1000.
Sada je daska spremna za sledeći sloj.
Ikonopisanje 
